Историја славе - од кад Срби славе славу и чиме је одређен породични светац?

Дошло је време слава! Дакле, омиљени породични празник код Срба обележава се широм земље, а породични светац се слави у малтене сваком дому! И док с нестрпљењем ишчекујемо своје славе, а с радошћу испробавамо посне и мрсне славске трпезе код нама драгих и блиских људи, не можемо а да се не подсетимо - како је то уопште слава настала? 

И зашто различите породице славе друге свеце, члме је то одређено? 

На сва ова питања, али и многе друге занимљивости о слављењу славе, одговарамо вам у наставку текста. 

Симболи славе - славски колач, жито, црвено вино 

Славски колач је први симбол славе. Може да буде посни и мрсни, а обично га дан пред славу спрема домаћица, док је домаћин задужен за набавку пића и физички захтевније послове попут распоређивања намештаја тако да сваки гост има где да седне и буде у центру дешавања. 

Славски колач се издваја по свом округлом облику, а симболише тело Исуса. Прецизније речено, симболише жртву која се приноси свецу и славским колачем се захваљујемо Богу и свецу заштитнику на свему што имамо. Славски колач представља наш насушни хлеб, како се у молитви "Оче наш" и изговара. 

Када дође дан славе, славски колач се носи у цркву како би га свештеник освештао. Полива се црвеним вином, још једним славским симболом, које симболизује Исусову крв. После тога, колач се ломи у облику крста. 

Жито је, с друге стране, симбол васкрсења, јер посејана зрна пшенице доносе нови живот. Свештених освећује и славско жито. Велика је заблуда да на дан неких слава не треба припремати жито (кољиво), јер за све свеце ово треба радити. У Христу су сви живи, што је и суштина наше вере, па тако и сваки светац. Због тога би жито требало да буде обавезно на свакој слави.

Историја славе - када је и како обичај славе настао? 

Највише присталица има веровање да је слава облик старог словенског (или шире, индоевропског) празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. То би значило да је породични светац заправо предак породица које га славе. 

Слава, дакле корене има у култу предака, једног од најважнијих древних словенских култова. Историја нам говори да су стари Словени изузетно држали до породице и односа према прецима. Слава је тада управо служила да би се одржавала веза са прецима и пореклом. Слављењем славе, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу. Отуд и једна важна карактеристика славе - она се наслеђује од кад постоји. 

Забележено је да се први пут слава у нашим крајевима, тачније у Охриду, помиње 1018. године.

Када Срби почињу да славе славу? 

Истраживања показују да је већина Срба хришћанство прима у 7. веку, не 9. веку како се то раније претпостављало. Из историјских извора се види да се један део нашег народа неко време држао вере својих старих, из отпора према томе што је нову веру помагала државна власт из Цариграда. 

За разлику од осталих словенских народа, који су Хришћанство примали тренутком крштења њиховог кнеза односно монарха, процес примања Хришћанства код Срба текао је у највећој мери доста другачије. Наиме, код Срба се вера примала од човека до човека, породице до породице, од племена до племена. 

А чиме је одређено ко ће бити светац-заштитник породице? 

Дан на који је нека породица или племе крштењем прешло на Хришћанство почиње да се обележава као Крсна Слава, док светац који се на тај дан обележавао, постаје породични заштитник. Тако је настало то да свака породица има свог свеца заштитника и слави славу одређеног датума, по црквном православном календару. Тако је уосталом и уобличена Крсна Слава.

Да ли се на славу зове и како се она честита? 

Раније је био обичај да се на славу зове само првог пута. Касније, овај круг се доласком наставља или прекида, али се никад не зове опет, тако барем тврди већина историчара да је био обичај.

Из практичних разлога - данас се на славу зове и то је општеприхваћено. Не само да се зове, него се у позиву наводе и време када се гост очекује (на ручку, или вечери… први или други дан славе), као и локација. Ово се чини из чисто практичних разлога, да би се домаћини припремили за долазак гостију, да би их распоредили у добрим временским интервалима и слично. 

Правило је и да домаћин госта дочека пред кућом или на прагу дома речима: "Добро нам дошли", а гост честита славу речима:

"Честит свети (нпр. Никола) и срећна слава домаћине! Нека Бог подари здравља и среће, теби и твојој породици!"

Домаћин на овакву честитку затим одговара: 

"Хвала и добро нам дошли! И вама нека Бог и свети (нпр. Никола) помогну да доста година долазите и да славимо увек у здрављу и весељу!"

Желимо вам да лепо проведете сезону слава и и сами наставите овај обичај, преносећи га на следеће колено!